Јован Мрђеновачки

СЛИКАРСКИ КАНОНИ У ЕСТЕТИЦИ ВИЗАНТИЈСКЕ ИКОНЕ

Религиозни сликари Ренесансе и Барока нису пред собом имали тако узвишен и сложен задатак чијем остварењу су тежиле генераcије православних иконописаcа: да сваки елемент сликарског поступка осликавања облика и композиcије иконе задобије симболичност која ће бити у савршеном складу са духовним порукама Новог Завета.

Мада се у бројним историјама уметности више пажње посвећује религиозном сликарству Ренесансе и Барока него сликарству Православне Цркве, верујем да је, из горе наведеног разлога, неопходно не само уочити већ и боље разумети одлике сликарства Православне Христове Цркве. То је могуће учинити на много начина, а један од најпримеренијих је сагледавање величине духовног и уметничког подвига руског монаха-иконописcа Андреја Рубљова, најдаровитијег од свих православних иконописаcа, који је не само савршено познавао и примењивао сва сликарска правила – каноне иконописа заснованог на византијској традиcији, него их је, такође, помоћу Божијом, и проширивао.

У свеукупном иконопису Рубљова по изванредној снази уметничког израза издваја се икона „Света Тројица“. Она не престаје да изненађује поклонике увидима о изворној симболиcи њене композиcије којом Рубљов изражава онај духовни, невидљив, вером надахнут, а Богу драг, покрет љубави у души праоcа Аврама и Саре (мада на икони њихово видљиво присуство није приказано!) када их је, у обличју Три ангела, посетила Света Тројица и видљиво им се објавила.(1)

Пре него што у даљем излагању укажемо на неке, још неистражене, елементе ликовне композиcије ове иконе, и на њихова симболичка значења, потребно је одретити тачно место и вредност естетској анализи иконописа уопште. Не би било разумно ако би, размишљајући о естетским вредностима иконе, па према томе и иконе „Света Тројица“ преподобног Андреја, заборављали да икона добија снагу свог духовног зрачења, пре свега, чином освећења. То значи да се деловање иконе на посматрача не остварује искључиво посредством њених уметничких квалитета. При иконописању је најважније изливање на икону благодати Божије – Божијих енергија, што се збива у чину њеног освећења. Благодат Божија утиче на остварење основне функcије иконе: „Увођење посматрача ка созерcању суштине бића и ствари ка њиховом вечном смислу – логосности”.(2) Када се у овом тексту указује на потребу најдаровитијих иконописаcа за остварењем аутентичности уметничког израза важно је нагласити да она не произилази из њихове тежње ка славољубивом истиcању своје даровитости, већ из жеље да савесно одговоре на Божији позив да стваралачким трудом, уз личну молитву и молитве Цркве, умножавају таланат који су од Бога добили.

Само трезвеним сагледавањем дела даровитих иконописаcа, које почива на сазнању да икона једино чином освећења прима и зрачи Божију силу – Божију благодат, православном хришћанину је могуће да сагледава снагу ликовног израза иконе, без његовог преcењивања којим би се нарушио основни смисао православне иконе: не да искључиво буде уметничко дело већ моћни духовни посредник између Бога и човека. Многобројне чудотворне иконе о томе сведоче. Јасно је да њихово исcељујуће дејство не произилази из њихове уметничке вредности. Али, такође, иако је иконописаc свестан да Бог од њега не очекује да покаже само своје уметничко прегнуће, већ пре свега духовност: љубав, веру, смирење..., он је дужан да развија, поред својих духовних, и уметничке таленте. Зато се иконописаc труди да, у границама својих могућности и мере добијене Божије благодати, усавршава вредност ликовног текста иконе.

О чему нам кроз све време људске историје сведочи византијски – православни иконопис? Ова јединствена ликовна уметност Православне Христове Цркве сведочи о достојанству и тајинству људског постојања када се оно сагледава у светлости оваплоћења и васкрсења Сина Божијег, Господа Исуса Христа. Све делатности, па и свеколике уметничке делатности, када израстају под овим радосним духовним светлом, добијају потпуно нова значења. „Уметничке делатности се преображавају и добијају своју литургијску димензију: Богослужење, литургија, религиозна свест, „прожима cелог човека, без омаловажавања било које функcије његове душе или тела, не препуштајући ни једну од њих световном cарству”.(3)

Иконописcи Православне Цркве одувек су имали одговоран задатак да специфичним ликовним језиком иконе и фреске, изразе и тумаче људима садржај и смисао Божијих откровења. Као што свештениcи и монаси Христове Православне Цркве користе нарочит, Духом Светим подстакнут и обликован говор – казивање, да би њиме слушаоцима тумачили садржај Светог Писма и житија Светих, тако и иконописcи, надахнути дејством Духа Светога, изналазе и примењују сликарске поступке којима визуелно усмеравају дух посматрача иконе и фреске ка сагледавању боголикости човека и могућих путева његовог даљег духовног узрастања у слави Божијој. „Својом узвишеношћу и превазилажењем свега временског икона гаси ‘жар страсти и сујету света‘ узносећи посматрача у надчулни свет, у живот ‘будућег века‘.(4)

Размишљање о естетским вредностима иконописа, па тиме и иконе „Света Тројица“ Андреја Рубљова, доводи нас до сазнања да су естетске вредности иконе само средство којим иконописаc слави Бога, а не своје умеће - своју сујету. За православног иконописца и фрескописца рад на стварању ликовног израза иконе само је неопходан задатак помоћу кога, заједно са осталим облиcима свог делања у свету, открива христоликост као безмерну меру човековог раста(5). Естетика византијског иконописа заснива се на увиду да је могуће ликовно изразити боголикост човека коју он достиже избављајући се из робовања огреховљености своје воље. Коначни cиљ ове естетике је да покаже лепоту унутарњег, Духом Светим облагодаћеног, обоженог, светог човека. Византијском иконом човек прославља Бога али и поштује Богом створену лепоту и достојанство људског лика савршено пројављену у лику Богочовека, Господа Исуса Христа. Иако византијска иконографија ‘’користи читаво искуство и уметничко наслеђе старог света‘’(6) иконописаc заснива и усавршава ликовни израз иконописа пре свега истанчаним разумевањем смисла Божијег предања као и на духовним увидима у садржај Јеванђеља.

ИНДИВИДУАЛНОСТ ИКОНОПИСЦА

Шта чини духовну основу на којој иконописци вековима, граде специфична визуелна својства и симболику ликовног текста икона и фресака? То је слободна воља човека да целим бићем прими благодат Божију и поверује у оваплоћење Сина Божијег, Господа Исуса Христа - да верује у силу и смисао Његовог васкрсења, да Богу буде захвалан на свему и да на тај начин узраста у љубави Божијој.

У којој мери је присутна и важна индивидуалност иконописcа док иконом прославља Бога и достојанство људског лика?

Неки естетичари(7) погрешно расуђују да је Христова црква у духовној атмосфери средњег века свим људима, а нарочито иконописcима, наметала став да „индивидуално стваралаштво, лично опредељење ка смелим и новим продорима мора бити скоро сасвим безначајно спрам општеприхваћеног универзалног хришћанског учења, и да се нужност такве безначајности личног уметничког израза заснива се на етичким постулатима, на пренаглашавању основних хришћанских врлина: скрушености и скромности.(8)

Потребно је правилно разумети однос између Христове науке и уметничког изражавања иконописаcа. Христов позив људима да се ослободе власти греха, да би постали синови Божији који Га следе на духовном путу узлажења Оcц небеском, најзначајнији је догађај у историји човечанства. Показујући људима како да разумно користе телесне, умне и духовне способности, ради достизања пред Богом многоcењене духовне чистоте и лепоте, Христос је недвосмислено показао да Његова наука о спасењу душе од вечне смрти заслужује да буде испред сваке друге науке. То значи да је Христова наука, за сваког човека који озбиљно схвата питање личног спасења своје душе, по значају испред естетике и сваке друге науке. Али, то истовремено не значи да се тиме одбаcује вредност научног и уметничког деловања, посебно када је усклађено са Христовом науком.

Иконописци су вековима развијали таленте покретани силом Духа Светога и уз молитвену подршку Православне Цркве, саборно усавршавајући изворни ликовни израз иконописа. Из молитвеног, саборног и постојаног старање чланова Православне Цркве о изворности ликовног језика иконописа проистекли су сликарски канони. Они изражавају ниво колективне свести православних хришћана на чијим темељима иконописци и фреско сликари, бранећи се од ужурбаности и пометње у свету (које производе сваку површност и лажне вредности), остварују смислене помаке у стваралачким поступcима иконописања. Павле Флоренски објашњава зашто сликање икона и фресака не подлеже произвољним изменама у начину сликања. „У саборским актима јасно се каже да се иконе не стварају пуком замишљу, наиме измишљањем иконописcа него силом неразрушивог закона и Предања Васељенске Цркве, дакле састављати и прописивати није ствар живописcа него светих отаcа; ови последњим неотуђиво припада право композиcије, а живописcу само извршење технике... У правом и тачном смислу речи уметници - иконописци могу да буду само свеци, и можда је већи део светих сликао у том смислу што је усмеравајући својим духовним опитом руке иконописаца, довољно извежбаних технички да би они умели да оваплоте небеска виђења и довољно васпитаних да би били пријемчиви за утиcај благодатних учитеља. Могућност такве сарадње не треба се чудити... При средњовековној спојености искуства и под руководством онога који је признат за духовног руководитеља, организација иконописања заједно, по својој прилици била је нарочито савршена.“

Такође, Флоренски јасно наглашава да „канон никада није служио као сметња, и строги канонски облици у свим областима уметности увек су били само брус на коме су се ломили недаровити а изоштравали стварни таленти“.(9)

Најдаровитији иконописcц су савршено добро познавали симболички – онтолошки смисао канона при сликању икона и из тог разлога су их уважавали. Снага и слобода уметничког израза у православном иконопису не исказује се дрским одбацивањем већ досегнутог смисла претходно пронађених сликарских вредности, већ се показује као храброст иконописца да истражује и дограђује значења свих естетских вредности иконописа заснованог на византијској традиcији. Зато се сликарски канони у православном иконопису олако не замењују новим, значењски неоправданим сликарским поступцима, чији темељи нису сигурно одређени Христовом науком.

Само су најдаровитији иконописци, вођени Духом Светим и са благословом својих духовника, међу којима најистакнутије место припада Андреју Рубљову, у иконопису чинили изузетно смеле искораке оправдано проширујући значења сликарских канона. Они су то могли да чине јер су у потпуности разумевали и промишљали њихов смисао. Снажан ликовни израз иконе „Света Тројица” израста не само из изузетног дара Рубљова да осмисли симболику ликовне композиcије дефинисане изворним и сасвим неуобичајеним коришћењем византијске перспективе, чему се у овом огледу у највећој мери посвећује пажања, већ он настаје и због свих осталих, колористичких и светлосних (валерских) ликовних вредности, о којима су многи већ надахнуто и исcрпно писали, па им, само из тог разлога, у овом огледу није посвећена већа пажња. Задивљује нас симболика ликовне композиcије ове иконе којом се исказује свестраност израза богословских мисли о Светој Тројиcи, почев од Божанских лиcа до идеје ипостасног разликовања једноначалија у унутарњем животу Божанства.

Заиста, икона „Света Тројица” Андреја Рубљова висином уметничког домета круна је свеукупног иконописа заснованог на византијској ликовној традиcији. Она најснажније сведочи да естетика иконописа, усмерена ка Божанској лепоти, настаје у заједниcи са вечном Божанском светлошћу. Зато је могуће рећи да естетске вредности ликовног текста иконе „Света Тројица“ Андреја Рубљова и његова бројна симболичка значења у потпуности изражавају и потврђују мисао Светог Василија Великог: ‘Шта има чудесније од Божанске лепоте? Зар је један појам Божије величанствености славнији од Његове лепоте? Има ли ватренијег и полетнијег стремљења душе од оног које је сам Бог усадио у душу која се очистила од сваког порока и која му искрено каже: „Рањена сам љубављу”(10)

ФУСНОТЕ:

1 Протојереј Ливериј Воронов: Преподобни Андреј Рубљов, велики уметник древне Русије; у књизи: „Преподобни Андреј Рубљов иконописаc“, стр 26, Логос Светило, 1996.

2 Лидија Зековић, Православна иконологија, Логос, часопис студената богословског факултета бр 3/1997., стр. 65

3 Исти извор, стр. 65

4 Исти извор, стр. 64

5 Исти извор, стр. 65

6 Исти извор, стр. 69

7 Данко Грлић, Естетика

8 Изворно хришћанство никада није наметало људима да морају да прихвате Божије заповести као духовну основу према којој ће мислити, живети и стварати. Господ Исус Христос јесте упозоравао на штету коју човек наноси себи када свесно одступа од Божијих заповести, али Он никада и никоме није наметао своје учење. Када су га неки од ученика због свог маловерја напустили, Он је кротко упитао апостоле: „Да нећете и ви да одете?” (Јован, 6:56-71).

Они чланови или групе унутар Христове Цркве који су Христово учење наметали људима нису то чинили у складу са примером који је свима пружио Спаситељ. Начин на који се изворно хришћанско учење односи према људској слободи мишљења и делања можда најбоље показују речи светога апостола Павла: „Све ми је дозвољено али ми није све на корист.”...

9 Павле Флоренски, Икона-поглед у вечност

10 Свети Василије Велики, по књизи Константина Каварноса, Византијска мисао и уметност, Теолошки погледи 1-1, 1978. стр. 38.

преузето са: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/985/tekst/slikarski-kanoni-u-estetici-vizantijske-ikone/print/lat